Čuvam je, nije sama;
a sama je:
pod staklenim zvonom.
I lepa je,
poput kakve lepe misli,
sačuvane da se ne isprlja.
I zanosna je,
kao ideja, koja više
ne mora da se krije.
I rasterećena je,
kao jesenji list,
kojeg nosi rečna matica.
I ide ka moru,
u susret letu,
jer godišnja doba idu unatrag.
Kao misao koja traje
u svetu tišine,
gde pluta bez straha.
I lepa je, i zanosna,
i rasterećena, i nije sama;
tako sama pod staklenim zvonom.
Opet je proleće.
Boje ovog proleća možda nisu tipičnih zelenih nijansi, iako sebi moramo odati priznanje da smo na neki način opet zeleni. Ono čuveno, mladi i zeleni. Evergreen. No, nije u tome tajna... Tajna je u zaljubljivanju, uvek u zaljubljivanju. U osobu koju već poznaješ, ali tako da uvek iznova otkrijete stvari za koje niste ni znali da postoje. U tome je tajna. Naša tajna.
A proleće... Opijanje strašću. Obaranje s nogu, i u bukvalnom i u prenesenom značenju. Novo čekanje na starom mestu. Strpljiviji smo od vina. U ormanu je, umesto kakve dunje (žute, valjda), završila visoka peta za plesanje. Bež. A ti sva kao lutkica iz Trsta.
Šareno je proleće. Bilo je i crveno, zbog jednog tepiha, a i plavo, zbog tamo nekih šljiva.
I biće opet crveno, samo mi znamo zašto.
A tu tajnu ćemo sačuvati...
